Aleksandar Vasić - Poslovni savetnik

Ionako nepopularna, vlada Nemačke pokušava da smanji odlazak na bolovanja. Mera koju predlažu je sitna, ali i takva izaziva burna negodovanja sindikata i partija levice.

Zahtevalo bi se da nadležni lekar dostavi potvrdu prvog dana bolovanja. Sada je potrebno da radnik dostavi potvrdu posle trećeg dana. To je slično kao i kod nas, niti radnik, niti poslodavac ne insistiraju na formalnostima za kraće zdravstvene smetnje od par dana. Lekar može izdati potvrdu za bolovanje poznatom pacijentu do pet dana posle telefonske konsultacije

Ubuduće se ne bi dozvoljavalo da lekari izdaju potvrde za kratku sprečenost *samo* na telefonski poziv. Ili bi se lekar posetio uživo (što je realno često nemoguće), ili bi se koristio makar video poziv.

Video pregled kod lekara je prisutan u Nemačkoj, ali on ima svoja medicinska a pogotovo tehnološka ograničenja. Manjina lekara opšte prakse ima potreban hardver i softver.

Vlada ne zna baš kako će ovo rešiti, ali smisliće neki način, kažu.

Vlada obrazlaže da je prag za odobravanje odsustva suviše nizak, i da se zloupotrebljava. Lekari se ne slažu, navode se statistike osiguravajućih društava koja pokazuju da su telefonska odsustva beznačajna (1%) u masi ukupnog odsustvovanja i naknada koje se isplaćuju.

Nije dakle jasno kako bi se mera sprovela i da li bi efekat bio značajan, pa je pitanje zašto je uopšte nameravaju sprovesti? Pa eto, osećaju da nešto moraju preduzeti u smislu povećanja produktivnosti i „utezanja“ radnika. Obećali su privatnom sektoru da će pooštriti situaciju sa bolovanjima.

Zvanično, Nemci koriste 14,5 dana bolovanja godišnje i tu su iznad proseka Evrope, mada neke druge (OECD) statistike povećavaju ove brojeve zbog neprijavljenih i neevidentiranih bolovanja. U zvaničan prosek ulaze i vrlo dugačka bolovanja, što znači da medijalni radnik prijavljuje znatno manje od 14 dana godišnje.

Nemačka inače velikodušno garantuje 100% plate radniku do 6 nedelja odsustva. Naknadu isplaćuje poslodavac, a osiguranje potom pokriva veći ili manji deo.

Čini se da je ovo jedna od situacija gde uhodano društvo sa visokom zaštitom radnih i uopšte socijalnih prava pokušava da blagim i civilizovanim merama digne tenziju, a ipak niko ne sme da ospori ukorenjeni društveni ugovor ili da omalovaži nacionalne vrednosti.

Moguće je da Vlada tvrdi da je produktivnost privrede nedovoljna, ali ne baš i da su Nemci lenji, varalice i da moraju da rade npr 20% više sati.

Ili da se npr naknada za bolovanje isplaćuje u iznosu od 65%, e takva mera bi svakako uticala na smanjenje bolovanja.

Ako govorimo o javnosti postojanja i porekla nečije imovine valja biti svestan da je čitav moderni svet čvrsto uređen na suprotnom principu. Npr, opšte pravilo u većini zemalja je da su privatni poreski podaci tajni. Mi to prihvatamo zdravo za gotovo, a možda i ne bi morali.

Tokom par hiljada godina civilizacije imetak i bogatstvo su bili vrlo javni, pa se smatralo i obaveznim da čovek na položaju javno pokazuje bogatstvo vrstom odeće, ponašanjem, kočijom, slugama i na taj način održava status. Poredak je bio transparentan.

Danas smo svi politički ravnopravni, a razlike u imovini su nikad veće. Moderno bogatstvo je apstraktnije, nalazi se u tajnosti bankarskih računa, kripto valutama, akcijama, fondovima, of šor računima, udaljenim nekretninama, potraživanjima. Danas je normalno da bogatog čoveka ne razlikujemo od prosečnog jer hoda u majici i patikama i sedi u istom kafiću ili bioskopu kao svi ostali.

Danas se smatra normalnim da država strogo štiti finansijsku poverljivost pojedinca iz razloga čuvanja privatnosti, sprečavanja zloupotreba i valjda održavanja socijalnog mira. Nije novost da ljudi prikrivaju imovinu, ali današnji sistem to radi masovno, sofisticirano i globalno prenosivo.

Nepristojno je da nekoga pitamo za platu ili imetak. Iako je zavist prirodna (pa i nužni pokretač borbe za status u društvu), nije pristojno pokazivati je i biti radoznao.

Svet je uređen po principu “država sme da zna koliko imaš novca, ali javnost ne sme”. To je pomalo čudno u doba najveće demokratije i transparentnosti svega i svačega. Internet zna sve, mnogi se trude i nadmeću da prikažu što veći status, ali ako dođe do pitanja o tačnoj količini novca i porezu - to je iz nekih razloga tabu.

Sadašnji sistem, čak i kada je sasvim pošten štiti obveznika od javnosti ali ne štiti javnost od neznanja.

Najveća slabost modela „država zna, javnost ne zna“ jeste što pretpostavlja dobronamernu, sposobnu i nezavisnu državu. U Švedskoj ili Nemačkoj ta pretpostavka nije savršena, ali je relativno razumna. U društvima visoke korupcije ona je naivna. Ako je državni aparat sasvim potčinjen i srastao sa vladajućom oligarhijom nerealno je da će ispitivati samog sebe.

Moglo bi biti drugačije ako bi postalo normalno i zakonito da javnost zna koliki je čiji fiskalni doprinos, tj da se pristup određenim poreskim podacima smatra rutinom, a ne strogom tajnom.

Ne bi trebalo objavljivati kompletnu poresku dokumentaciju, porodične okolnosti, zdravstvene troškove, alimentaciju, odbitke, ugovore, račune itd. Ali javnost utvrđenog prihoda, poreske osnovice, utvrđenog poreza, plaćenog poreza i poreskog duga imala bi dubok demokratski smisao.

Umesto principa “poreski podatak je stroga tajna osim kada zakon izuzetno dozvoli” društvo bi čini mi se moglo da živi sa “utvrđeni osnovni poreski podatak je javan, osim ako ne postoji izričit razlog za poverljivost”.

Šta mislite, da li bi naše društvo moglo funkcionisati sa ovakvim principom?

MUP Crne Gore je saopštio da je u poslednjih godinu i po otvorio 50 predmeta istrage moguće korupcije prema više od sto svojih službenika i povezanih lica.

Kontroliše se imovina i “životni stil”. Ovo definisanje načina života i navika potrošnje je naročito zanimljivo.

Bilo je potrebno stvoriti novi pravni okvir. Naime, između ostalog, 2024. izmenjen je Zakon o unutrašnjim poslovima pa jedan član precizno obrađuje “Kontrolu imovine i *životnog stila* policijskih službenika”. Takođe je izmenjen i pravilnik MUPa.

Službenici MUP a su dužni da jednom godišnje podnose detaljan imovinski obrazac i prijave u roku od 30 dana svako uvećanje gotovine za 5000 evra. Imovina su ne samo auta i nekretnine, već i svaka vrednija stvar poput sata, udela u preduzeću ili slike.

Izričito imenovanje “životnog stila” je veliki iskorak u odnosu na puko popunjavanje imovinskih kartona. Sistem kaže: ne gledamo samo šta si prijavio, nego da li tvoj život ima finansijsku logiku, da li trošiš više nego što zarađuješ.

Analiza životnog stila uključuje ukrštanje podataka iz više baza: Poreska uprava, bankarske transakcije, registri imovine, podaci o putovanjima, kao i analiza potrošnje, navika i povezanih lica. Organi kontrole nisu dužni da saopštavaju šta sve gledaju.

Povezana lica su definisana kao familija ali i svako drugo fizičko ili pravno lice sa kojim policajac, supružnik ili dete imaju poslovnu ili finansijsku vezu za koju se opravdano smatra da bi mogla uticati na policajca u vršenju posla.

Naravno, bez širokog posmatranja povezanih lica bilo bi lako skloniti imovinu na supružnika, kuma ili poslovnog partnera.

U ovom slučaju država je osetila potrebu da izričito definiše da hvatanje korupcije, makar u jednoj državnoj službi, obavezno uključuje posmatranje kako ta osoba i njeni bliski realno žive, da li potrošnja “bode oči”.

Građani bi mogli reći “pa da, očigledno je da kod državnih službenika svi prvo gledaju kako mu se promenio život, realno ponašanje, da li živi bogatije, zar kontrolni organi širom sveta ne rade upravo to prema svakom političaru ili javnoj osobi”?

E pa ne rade tako, ovo je izuzetak. U praksi društva često ne žele da vide ono što kafana zna i svima je vidljivo kada se radi o moćnim ljudima. Tada se pokazuje pravna sofisticiranost i nežnost, zaštita privatnosti. Tu je pretpostavka nevinosti, oprez da mehanizam ne postane selektivan, sporost u pribavljanju dokaza, verovanje izjavama, birokratsko oslanjanje na formalne i frizirane podatke.

Imovinske prijave + povremena kontrola papira je standardni način da se održava status quo. Vi se pravite da radite samo za državu, mi se pravimo da ne vidimo kako živite.

Psihološki trik vlasti je da pitanje o poreklu imovine umesto rutinske procedure pretvori u napad na ličnost, državu, zavist, neprijateljstvo ili političku mržnju. Umesto da se brani poreklo novca, napada se karakter onoga ko pita.

Marin Le Pen je krivično osuđena za proneveru novca ali joj je viši sud ipak dozvolio da se kandiduje na izborima. Kao i kod nas, verovatno se gleda da se ne ugrozi pravo na slobodan izbor građana.

Naše računovođe su već godinama zabrinute za svoju sudbinu, jer ako budu krivično osuđeni za bilo šta, dakle i za ono što nema veze sa samim poslom (kao npr za krivična dela iz saobraćaja ili narušavanja javnog reda i mira), mogu izgubiti licencu, a time i karijeru.

Ali, čak iako se to desi, alternative uvek postoje.

Uvek se možete kandidovati za poslanika ili predsednika države, tu nemate prepreka. Čak, u nekim slučajevima delimičnog lišavanja poslovne sposobnosti, podobni ste za najvišu vlast.

U tom slučaju glavu gore, zašto bi patili za rudarskim poslom računovođe.

Verovatno ste navikli da moje objave budu direktno povezane sa porezima, propisima, PDV-om i tumačenjima zakona.

Ova nije takva. Nastala je na slovenačkom autoputu, u koloni dugoj nekoliko kilometara.

Dogodila se saobraćajna nezgoda, saobraćaj je praktično stao. Ispred nas kilometri vozila i neizvesno čekanje. Ali jedna stvar mi je privukla pažnju.

Nijedan vozač nije pokušavao da bude pametniji od ostalih. Nijedan nije prelazio iz trake u traku tražeći nepostojeću prečicu. Svi su strpljivo čekali. I što je još važnije - svi su ostavili sredinu kolovoza potpuno slobodnom za prolaz policije, hitne pomoći ili šlep-službe.

Ne zato što ih je policija sprečavala u tome, već zato što je to pravilo. I zato što je svima jasno čemu to pravilo služi.

Ako nikada niste bili u situaciji da čekate vesti o nekom svom ko se nalazi u sanitetu koji juri ka bolnici, verovatno nikada niste do kraja razumeli koliko je važan svaki minut. Tada više nije bitno ko je ispred vas u koloni, ni ko će stići pet minuta ranije, ni da li ste baš vi uspeli da se „snađete“.

Tada postaje važno da sistem funkcioniše.

Dok sam tako stajao u koloni, razmišljao sam koliko je ova slika zapravo priča i o porezima. Jer društva ne funkcionišu zato što postoji kazna. Funkcionišu zato što većina ljudi prihvata da postoje pravila koja su važnija od njihovog trenutnog interesa.

Porez plaćamo iz istog razloga iz kojeg ne ulazimo u suprotan smer na autoputu. Ne zato što nas neko neprekidno posmatra i preti kaznom. Plaćamo ga zato što razumemo da sistem može da funkcioniše samo ako većina učesnika prihvati da nije sama na svetu.

Naravno, i u svakoj drugoj zemlji postoje oni koji bi rado prošli preko reda. Kao što i kod nas postoje ljudi koji poštuju pravila.

Razlika je, čini mi se, u tome što se kod nas često divimo onome ko je uspeo da zaobiđe pravilo, dok se u uspešnijim društvime više poštuje onaj ko je doprineo da pravilo funkcioniše.

Možda je baš u tome razlika između države u kojoj se građani stalno pitaju kako da izbegnu sistem i države u kojoj se pitaju kako da ga učine boljim.

A možda je sve to samo jedna obična kolona na autoputu.

Mada, nekako mislim da nije.

P.S. Posle sat vremena čekanja u koloni shvatio sam još nešto. Nijedan vozač nije stigao brže zato što je bio nervozan. Ali su svi stigli bezbednije zato što su poštovali pravila. Isto pravilo važi i za poreze 🙂

Poreska kultura počinje tamo gde se završava strah od kazne.

Statistike sugerišu da živimo u najboljem ekonomskom vremenu. Plate, penzije, BDP rastu.

Nedavno je objavljen izveštaj Eurostata za 2025. o „riziku od socijalne isključenosti i siromaštva“ tzv AROPE. To je jedan zbirni evropski indikator, koji se dobija na osnovu podataka koje dostavljaju države.

On broji koliko domaćinstva ima manje od 60% medijalnih prihoda u datoj državi i time ne može da priušti pojedine troškove.

Za EU je ta cifra 20,9% domaćinstava a za Srbiju 23,2%. Srbija napreduje jer je ovaj procenat smanjen, blizak je EU proseku, a bolji od npr Rumunije, Bugarske.

Razume se, 60% prosečnih prihoda uopšte nije isto u Nemačkoj kao u Srbiji, mada i takav birokratski podatak govori da ni Evropa nije baš eliminisala siromaštvo, ili blaže rečeno „rizik“ od siromaštva. Šta ovo znači u Srbiji u praksi?

Uz značajno povećane prosečne plate, u 2025. se donji prag ove mere ukupnih prihoda za četvoročlanu porodicu sa dvoje dece stavlja na 95.000 dinara. Dakle ako jedan roditelj radi i prihoduje 100.000 rsd niste u riziku.

Ovo je uopštena evropska tehnička mera koji meri „relativno“ siromaštvo. Postoje i druge mere i one su sve manje zastupljene u javnoj raspravi, npr „plata od koje može da se živi“ (living wage). Države ih manje vole i obično ih računaju sindikati ili nezavisne organizacije.

Tako su u Bugarskoj sindikati izračunali da je 60% radnika prijavljeno ispod plate potrebne za osnovno izdržavanje. U Grčkoj 62% domaćinstava kaže da nemaju dovoljno da sastave do kraja meseca. Preživljavaju ali nemaju za odeću, izlazak, lekara, popravku auta. U SAD, ALICE metod pokazuje da je 13% u osnovnm siromaštvu a 42% domaćinstava ne može da postigne stabilnu održivost (stalno su u dugu).

Kod nas postoji potrošačka korpa, onu manju obračunava država, a sindikat računa “realnu potrošačku korpu”. Za IV kvartal 2025. sindikat je procenjuje na 172.720 rsd za tročlanu porodicu. Ne samo biološki minimum, već platiti lekove, telefon, knjige, otići na odmor, patike detetu. Iole dostojan život.

Države slabije promovišu podatak o broju ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu. Naša više ne vodi tu evidenciju (!), ali Unicef procenjuje da bi oko 800.000 građana moglo biti praktično na ivici egzistencije.

Od 2022. Srbija je promenila metodologiju dodele socijalne pomoći (štiteći budžet od zloupotreba, a ne ljude od siromaštva) i od tada je broj primalaca smanjen sa cca 210.000 na cca 150.000. Mesečni iznos je sada 12.536 rsd za prvu odraslu osobu. Za tročlanu porodicu Srbija isplaćuje 22.565 dinara mesečno. I broj korisnika se smanjuje.

Zašto li se broj korisnika i ovako mizerne pomoći smanjuje? Pa metodologija: ako dobiješ 100 evra iz inostranstva gubiš pomoć. Ako imaš 70 godina i pola hektara zemlje takođe.

Pada na pamet i težnja da se statistikom ističe broj zaposlenih, a pada na pamet i mogućnost da se pred izbore naglo povećava broj zahvalnih korisnika socijalne pomoći.

Prirodno je da svaki tehnološki novitet koji smo upoznali kao mladi doživljavamo sa oduševljenjem i kao šansu za razvoj karijere. A sve ono što dođe posle četrdesete doživljavamo kao poremećaj „prirodnog poretka“, opasnu izmišljotinu i ličnu uvredu.

I tu je problem sa računovođama, jer oni bi zbog prirode posla (evidencije, klasifikacije, itd) trebali da prvi prihvataju digitalne inovacije.

Čini mi se da među računovođama često ima razmišljanja: „neka hvala, formirao sam svoj profesionalni identitet oko stalne patnje, kasno je da se menjam“.

Video sam neke tekstove koji sugerišu da Evropa odustaje od bezgotovinskog društva i vraća se kešu. Nije to baš tako. Evropa ne okreće leđa digitalnom plaćanju i ne vraća se u prošlost. Međutim, sve više zemalja smatra da potpuno ukidanje keša nije pametna ideja.

U više država vidi se trend zaštite plaćanja gotovinom, iako iz donekle različitih motiva. Čak i Švedska, jedna od najbezgotovinskijih država, preporučuje građanima da kod kuće drže oko 90 evra po odrasloj osobi, kao deo sistema civilne zaštite za slučaj prekida struje, interneta, ili krize (čitaj rata).

Skandinavske države su već prešle obim od 90% bezgotovinskog plaćanja, Britanija nije daleko. Nemačka, Austrija, Italija i deo srednje Evrope koriste keš u većoj meri.

Izvesno je da u mnogim društvima postoji i strah od digitalnog evra, prebrze digitalizacije i gubitka monetarne privatnosti. Slovenija, Slovačka i Mađarska su pravo na upotrebu keša podigle na ustavni nivo. Švajcarska je nedavno referendumom zaštitila snabdevanje kešom.

Sve to ne znači da digitalno plaćanje zaustavlja rast. Kartice, telefoni i instant plaćanja će nastaviti da rastu, pre svega zato što su brzi, udobni i praktični. Ipak, bar za sada, preterano je tvrditi da „zli gospodari“ potpuno ukidaju keš da bi porobili stanovništvo, jer i same EU institucije idu putem jačanja prava građana da gotovina ostane dostupna i prihvatljiva.

Potpuni nestanak papirnog novca nije verovatan čak ni u dalekoj budućnosti i iz jednog drugog razloga: mediji retko umiru. Oni menjaju funkciju. Fotografija nije ukinula slikarstvo. Film nije ukinuo pozorište. Televizija nije ukinula radio. Ekrani nisu ukinuli knjige, novac nije ukinuo zlato. Čak se i kamen i danas koristi kao medij pisanja na spomenicima, pločama i svečanim obeležjima.

Isto će se verovatno dogoditi sa kešom. Neće biti dominantan, najbrži ni najudobniji. Ali ostaće kao rezervni sistem, sredstvo privatnosti, pomoć starijima i finansijski ranjivima. Keš je način kontrole sopstvene potrošnje i simbol javnog novca kojeg volimo da držimo u ruci.

Budućnost će biti digitalna u svakodnevnom životu, ali će keš opstati kao infrastruktura, navika, sloboda izbora i makar kao duboka niša. A duboke niše umeju da traju vekovima.

Evo primera kako ekonomska terminologija zavisi od političkih prilika. Evropa, pa šire i Zapad predstavlja povećanu konkurentnost Kine kao „prekomerni kapacitet“ i „globalnu neravnotežu“.

Dok je Kina bila samo jeftini podizvođač i potrošač zapadnih proizvoda visoke vrednosti nije se radilo o „neravnoteži“. To je bio prirodan ishod „slobodne trgovine“. Sad, kada Kina preuzima vođstvo u strateškoj robi i visokoj tehnologiji to se zove „overcapacity“.

EU priprema širu upotrebu zaštitnih instrumenata prema kineskoj robi: carine, kvote, zaštitne klauzule. Paralelno se pokrenula i političko lingvistička ofanziva, pa je pojam “prekomerni kapacitet” postao diplomatsko oružje i obavezna tema sastanaka.

„Overcapacity“, ili prekomerni kapacitet (višak kapaciteta), je ekonomski termin koji se koristi u užim stručnim krugovima. Postao je poznat posle Velikog rata a pogotovo ekonomske krize 1929. kada su fabrike mogle da proizvode robu, ali osiromašeni narod nije imao novca da istu kupuje.

To je onda društveni problem: neko je investirao ili subvencionisao fabrike, ali potražnje nema, pa treba smanjiti kapacitete. U ono vreme razmišljalo se čak i o uništavanju proizvedene robe da cena ne bi načisto pala.

Međutim, za kinesku robu danas ima kupaca širom sveta, nije problem u tome što nema potražnje.

Evropa je sebi priznala da proizvodi sporije, skuplje i sa manje industrijske snage, ali sad je nužno prebaciti fokus (krivicu) na onog koji je u tome uspešan.

Zato se uvode carine, a prethodno “stručna” podloga u vidu jezičke ofanzive: “proizvodite previše”, “manipulišete valutom i cenama”. Imate “strukturni” problem, tj iz političkih razloga ste nas preplavili jeftinim električnim vozilima i solarnim panelima.

Domaćin skorašnjeg samita G7, na kome je ovo bila tema, je bila Francuska i predsednik Makron je u pripremi upriličio video konferenciju sa idejom da u raspravu uključi i kineski državni vrh. Odazvao se (prikladno) zamenik kineskog premijera koji je izjavio sledeće:

..Trebalo bi da insistiramo na tome *da se rukovodimo činjenicama i da objektivno sagledavamo komparativne prednosti svih zemalja. Trebalo bi da ostanemo dosledni otvorenoj saradnji i stvaranju slobodnog i pogodnog trgovinskog okruženja*.

..konkurentska prednost ...nije postignuta subvencijama i protekcionizmom, već potiče od neumornog produbljivanja reformi i podsticanja razvoja vođenog inovacijama.. Kina nepokolebljivo proširuje svoje otvaranje na visokom nivou prema svetu i nastaviće *da deli razvojne mogućnosti sa drugim zemljama kako bi ulila više izvesnosti i stabilnosti u svetsku ekonomiju*.

Akcenti u izjavi su moji. Upućene ekonomsko jezičke strelice se bez napora odbijaju od Kineza i umesto njih su ponuđeni termini poput “otvaranje”, “objektivno sagledavanje”, “deljenje razvojnih mogućnosti i ulivanje veće izvesnosti i stabilnosti u svetsku ekonomiju”.

U okviru Kongresa poreskih savetnika Slovenije imao sam priliku da prisustvujem prezentaciji predstavnice Ministarstva finansija Republike Slovenije posvećenoj aktuelnim i budućim promenama u slovenačkom poreskom sistemu. Iako je fokus bio na slovenačkom zakonodavstvu, možda je najzanimljiviji zaključak da se najveći deo promena koje očekuju slovenačke poreske obveznike više ne može posmatrati isključivo kao rezultat nacionalne poreske politike.

Naprotiv, značajan deo budućih izmena predstavlja posledicu procesa usaglašavanja sa novim pravilima Evropske unije. U narednom periodu Sloveniju očekuje implementacija ViDA inicijative u oblasti PDV-a, primena FASTER direktive koja treba da pojednostavi postupke ostvarivanja prava na umanjenje poreza po odbitku u međunarodnim transakcijama, kao i dalje prilagođavanje propisa u oblasti administrativne saradnje i razmene poreskih informacija kroz nove izmene DAC direktiva.

Istovremeno, na nivou Evropske unije pripremaju se i nova rešenja u oblastima oporezivanja energenata, akciza, prekogranične trgovine i mehanizama za sprečavanje izbegavanja poreskih obaveza. Drugim rečima, poreski sistem države članice danas se sve manje razvija izolovano, a sve više kao deo jedinstvenog evropskog regulatornog prostora.

Pored evropskih tema, predstavljene su i brojne nacionalne mere. Posebnu pažnju privukle su izmene poreskog položaja preduzetnika koji koriste sistem normiranih rashoda, mere koje se odnose na socijalne doprinose, kao i planirano smanjenje PDV stope za određene osnovne životne namirnice. Zanimljivo je i da Slovenija razmatra poseban pravni i poreski okvir za studentsko preduzetništvo, čime nastoji da podstakne uključivanje mladih u preduzetničke aktivnosti.

Za nas u Srbiji ovakve informacije imaju poseban značaj. Proces pristupanja Evropskoj uniji ne podrazumeva samo formalno preuzimanje evropskih propisa u jednom trenutku, već i kontinuirano praćenje pravca u kojem se evropsko zakonodavstvo razvija. Upravo zato iskustva država članica mogu predstavljati dragocen pokazatelj tema koje će u narednim godinama sve više dolaziti u fokus i domaće stručne javnosti.

Jedna od najvažnijih poruka koju sam poneo sa ovog predavanja jeste da budućnost poreskih sistema evropskih država sve manje određuju nacionalne granice, a sve više zajednička pravila i zajednički ciljevi Evropske unije. Upravo zbog toga praćenje evropskih poreskih inicijativa postaje podjednako važno kao i praćenje domaćih poreskih propisa.